Карате
Карате или каратедо је борилачка вештина пореклом из Јапана, из тадашњег Рукју краљевства (анексирано од стране Јапана 1879. године). Каратиста се назива karateka. Настанак каратеа, по једном веровању, везује се за 19. век и старе борилачке вештине острва Окинаве, где су се локалне традиције мешале са кинеским и јапанским утицајима, а као одговор потребе становништва за самоодбраном од репресалија владајућих слојева, да би почетком 20. века стигао у Јапан. Након Другог светског рата, а као последица утицаја Сједињених Америчких Држава на Јапан и њихове меке моћи (енг. ''soft power''), карате се раширио и по целом свету.Каратедо (јапански празна рука), раније се звало само карате, и тако се и дан данас најчешће користи. Додатак до додаје се ради истицања философије каратеа и његовог значаја као животног пута. До тридесетих година 20. века карате се на јапанском писао са 唐手, што значи у преводу значи кинеска рука. Ова су слова биле наводно у вези са Кином Танг-династије (од 618. до 907. године), те је тиме кинеско порекло ове борилачке вештине било испољено у самом имену. Тек се тридесетих година у Јапану, услед различитих утицаја, почело за карате писати 空手, што је у преводу означавало празна рука. Нова слова су се исто као стара читале са кара-те и одговарале су истом, то јест да се бори углавном са празним, голим рукама без оружја.
Карате припада тврдим стиловима. Насупрот меким стиловима (као што су аикидо, винг цун и сл.) који гледају да користе снагу и енергију нападача, тврди стилови истичу телесну кондицију, пре свега брзину и снагу из брзине. Технички, карате користи ударце песницом, шаком, прстима, лактовима, коленом и ногама, разне блокаде, а понекад се уче и полуге, болни хватови, ударци у виталне тачке (у очи, грло, нос и сл.), као и технике руковањем оружја, такозвани кобудо. Историсјки, и у неким од модерних стилова, у каратеу се такође подучавају и неке од техника рвања, бацања, зглобна закључавања, ограничавања и сличне технике других борилачких вештина. Данас, модерни карате је често спортски оријентисан, те и тиме такмичења имају велики значај, што негативно утиче на саму основу порекла каратеа, односно на саму базу техника самоодбране, које су неодвојиви део каратеа.
Карате је приспео у Јапан почетком 20. века током времена миграција, пошто су Рукјуанци, посебно из Оконаве, тражили посао широм Јапана. Овај спорт је био систематски предаван у Јапану након Тајшове ере. Године 1922. Јапанско министарство образовања је позвало Гичин Фунакошија, мајстора каратеа, у Токио да реализује карате демонстрације, док је већ 1924. године, универзитет Кеио успоставио први универзитетски карате клуб на Јапанској територији, што су, повучени овим примером, учинили и други универзитети, те су до 1932. године, сви главни јапански универзитети имали своје карате клубове. Како је карате имао изузетно битну улогу и у обуци јапанских војника и старешина, са завршетком Другог светског рата и постанком Окинаве једном од значајних војних локацијом Сједињених Америчких Држава у овом делу света, тако и карате добија на још већем значају и постаје изузетно популаран међу војним особљем које је било тамо стационирано, што доводи до његовог убрзаног ширења и популаризације у целом свету (велики допринос овој појави дали су америчка телевизија и филмови о овим борилачкој вештини).Данас, када је као спорт укључен у породицу Олимпијских спортова (1. јуна 2016. године, извршни одбор Међународног олимпијског комитета објавио је да подржава његово укључивање на Летње олимпијске игре у Токију), карате је један опште присутни и глобално изузетно развијени борилачки спорт, што потврђују и подаци Јапанског министарства спољних послова, и Светске карате федерације, који наводе да се каратеом широм света бави чак преко 100 милиона спортиста.
Стилови
Постоје четири традиционална стила каратеа призната од Федерације Свих Јапанских Каратедо Организација: Шотокан, Шито-риу, Гођу-риу и Вадо-риу стил.
Стилови који не припадају овим школама не сматрају се аутоматски „нелегитимним“, већ само нису традиционални, али је већина под великим утицајем једног или више традиционалних стилова.
Карате у Републици Србији
Први карате клуб у Југославији основан је 28. априла 1963. године, у Београду, при Универзитетском џудо подсавезу. На оснивачкој скупштини клуба за тренера је изабран Ђорђе Ђуричић, тада још ученик каратеа а клуб је добио назив Универзитетски карате клуб.
Наредне године конституисано је још неколико клубова (Медицинар и Партизан) а 1966. године формирана је карате комисија при Џудо савезу Југославије. Карате одбор Југославије је настао из претходне Комисије 1967. године при Савезу за џудо и сродне спортове, обједињујући организације републичког ранга.Три године касније, 1. марта 1970. године, основан је и Карате савез Југославије, као добровољно удружена организација Карате савеза и Карате одбора свих република и покрајина. Први председник и савезни капитен је био др Владимир Јорга, док је др Илија Јорга био први селектор репрезентације, у периоду од 1968. до 1980. године, када је освојено укупно 65 медаља на међународним такмичењима, као и 12 европски и светских шампионских титула.
Први шампионат Србије одржан је 1966. године у сали Карате клуба Партизан на стадиону ЈНА у Београду, док је први шампионат Југославије одржан две године касније, 1968. године.
Данас у Републици Србији се практикује више стилова каратеа, али су тренутно највише заступљени Шотокан стил и Фудокан карате стил.
Карате је у Министарству одбране и Восци Србије кроз физичо вежбање и тренинг присутан већ дуги низ година, те као такав, поред других борилачких спортова, представља један од основа обуке припадника Специјалних јединица и јединица Војне полиције, али и кадета Војне академије.